Jednakost

Objavljeno Nov 16, 2014 napisao Adrian Ebens u Otac i Sin Broj pregleda: 276

U predhodnom delu smo proučavali o čudesnoj Božjoj mudrosti kada je postavljao temelje univerzumu. Pošto je iznedrio Sina kojemu je dao sve božanske atribute, na taj način je omogudio da se punina Božja može preneti u srca svakog stvorenja kroz Duha Božjeg. Sledeća stvar koju je Bog uradio je da je obezbedio suštinsku definiciju jednakosti za sva moralna bića bez obzira na njihovu poziciju u stvaranju.

Otac je dao autoritet Svome Sinu da bude jednak Njemu. Zapazite pažljivo da se Sinova jednakost ne zasniva na osnovu sile koju je dobio, već na osnovu autoriteta koji Mu je Otac dao i kroz Njegove blagoslove. Da je Sin bio smatran jednak Svome Ocu prosto na osnovu toga što poseduje silu koju Otac ima, onda bi definicija jednakosti bila zasnovana na jednakosti sile (modi, vlasti). Ova definicija bi stavila Sina u potencijalnu situaciju da dokazuje Svoju jednakost tako što de ispoljavati, pokazivati svoju silu. To je upravo ono što je sotona zahtevao od Njega da uradi u pustinji. Zahtevao je da pokaže Svoju silu da bi dokazao Svoju vezu sa Ocem. Možemo biti zahvalni, Sin je spokojan u Očevoj blagoslovenoj Reči. Sin, jednostavno, veruje Ocu i nema šta da dokazuje nikome. Veza koja postoji između Oca i Sina je postala definicija veze za univerzum. Ova veza će biti preslikana u svaku vezu između bića različitog ranga, biće model svake druge veze između bića različitog ranga.

“Jer ovo da se misli među vama šta je i u Hristu Isusu, koji, ako je i bio u obličju Božijem, nije se otimao da se uporedi s Bogom.” (Filib. 2:5-6)

“Razmišljajte onako kako je razmišljao i Hristos Isus, koji, iako je bio u Božjem obličju, nije pomišljao da se uporedi sa Bogom.“ (Filib. 2:5-6, Novi savremeni prevod)

“Jer Otac ne sudi nikome, nego sav sud dade Sinu, da svi poštuju Sina kao što O ca poštuju. Ko ne poštuje Sina ne poštuje Oca koji Ga je poslao.“ (Jovan 5:22-23)

Mudrost Božja je na ovaj način osigurala da definicija jednakosti bude odnosnog tipa. Kada ovo kažemo mislimo sledeće: ono što ih čini jednakim je veza koju je Otac definisao. Sin je svu silu nasledio od Oca i zbog toga to nije nešto što je deo definicije jednakosti. Ovo prestaje da ima svoju vrednost u ovoj jednačini. Bog je ovo uradio da bi osigurao da se bića koja je stvorio ne upoređuju među sobom na osnovu talenata i sposobnosti koje su dobili, već, umesto toga, na osnovu sposobnosti da poznaju i razumeju jedni druge.

Priroda jednakosti Oca i Sina je od glavnog značaja za celi univerzum. Ako pogrešno shvatimo ovu vezu, shvatićemo pogrešno samu suštinu Božjeg carstva. Jedna od najlepših stvari u vezi Oca i Sina je ta da On zna sve što se može znati o Ocu. Ne postoji niko ko je kao On, ko bi mogao da objasni celom univerzumu kakav je Bog. Primetite kako Isus opisuje Svoju jednakost sa Ocem koristeći termine odnosnog tipa (reči vezane za odnos, vezu)

“Kao što mene zna Otac i ja znam Oca.“ (Jovan 10:15)

Stoga Isus može sa sigurnošću reći: “Koji vide mene, vide Oca. “ (Jovan 14:9)

Ovo nije neka mistična izjava o jedinstvenoj materiji, već je izjava koja znači da Isus zna sve o Ocu i da je ispunjen Njegovim karakterom i ličnošću. Ne postoji niko u univerzumu ko poznaje Očev um podjednako kao što poznaje i svaki drugi um – Sin je jedini. Veza koja postoji između Njih je ono što osigurava da ono što obožavamo je veza ljubavi između Njih, a ne sila koju Oni zajedno poseduju.

Prorok Jeremija otkriva slavu Božjeg carstva kada je izjavio:

“Ovako veli Gospod: Mudri da se ne hvali mudrošdu svojom, ni jaki da se ne hvali snagom svojom, ni bogati da se ne hvali bogatstvom svojim. Nego ko se hvali, neka se hvali tim što razume i poznaje mene da sam ja Gospod koji činim milost i sud i pravdu na zemlji, jer mi je to milo, govori Gospod.“ (Jeremija 9:23-24)

Stoga otkrivamo da definicija jednakosti koja daje ton celokupnom Božjem carstvu je utkana u same identitete Oca i Sina i kako se odnose Jedan prema Drugome. To što i Sin ima silu kao i Otac nije određena ničim čime On sam može doprineti, u smislu pozicije i modi, već je to Očeva volja i radost.

“Zato i Bog Njega povisi, i darova Mu ime koje je veće od svakog imena.“ (Filib. 2:9)

“I opet uvodedi Prvorodnoga u svet govori: i da Mu se poklone svi anđeli Božiji.“ (Jevrejima 1:6)

“I ču se glas iz oblaka govoreći: Ovo je Sin moj ljubazni, Njega poslušajte.“ (Luka 9:35)

Jednakost je zasnovana na osnovu Očevog autoriteta, a ne na osnovu atributa koje ima Sin. U ovoj definiciji, Otac i Sin zadržavaju svoje individualne identitete, a ipak su jednaki.

Uticaj ovoga možda isprva nije vidljiv, ali ovaj uticaj je ogroman na ljudsku porodicu, pogotovo kada govorimo o jednakosti između muškarca i žene i o tome šta definiše tu jednakost.