Da li je Isus oduvek postojao? 2. deo

Da li je Isus oduvek postojao?  2. deo. (pitanje večnosti)
Kako su pioniri koristili termin vreme?

U prvom delu članka analizirali smo problem koji nastaje kada pokušamo da za pojmove vreme i večnost kažemo da spadaju u istu kategoriju, da je večnost vreme koje jako dugo traje. Videli smo da kada to uradimo nemoguće je da za Isusa istovremeno važi da je večan i rođen.

Rešenje ovog problema je da dopustimo da biblijski smisao reči večnost ostane van domena ljudskog shvatanja, to je nešto što je sakriveno, neshvatljivo, izvan domašaja ljudskog uma i ovo dopušta da Isusov jasan identitet ostane očuvan – identitet jedinorodnog Sina Božjeg.

Šta bi se desilo ako odlučimo da verujemo da je Isus jedinorodni Sin, a ipak zadržimo i nepravilno shvatanje pojma večnost? Pogledajte donju sliku (slika 3). Stavili smo tačku u deo večnost koja označava momenat Isusovog rođenja. Tada vidimo da linija vremena (horizontalana linija) može ići i iza te tačke (ide u levo).

Sada zaista deluje kao da Isusovo postajanje ima momenat početka, stiće se utisak kao da je postojalo određeno vreme, period, kada Isus nije postojao. Ovo bi zasigurno bacilo sumnju na Isusovo božanstvo i bilo bi kontradiktorno mnogim tvrdnjama iz Biblije i Duha proroštva gde piše da je Isus večan.

Upravo ovde je nastala zbrka jer su neki adventistički pioniri dopustili potencijalna pogrešna tumačenja zbog načina kako su koristili pojam vreme. Oni su pisali o tome da je Isus jedinorodni Sin, ali su imali shvatanje da je značenje reči večnost – vreme koje beskonačno dugo traje. Primetite sledeće:

“Ideja o Ocu i Sinu predpostavlja, ukazuje da postoji prioritet u postojanju, tj. predpostavlja da je Jedan postojao pre Drugog. Ako kažemo da je Sin podjednako “star“ kao i Otac, to je kontradiktorna izjava, tada su termini kontradiktorni.  Nije prirodno, nije moguće da je Otac podjednako “mlad“ kao i Sin, ili da Sin bude podjednako “star“ kao i Otac... Ovakvim pristupom on pokušava da ovo pomiri sa idejom da je Sin podjednake večnosti kao i Otac. Ove dve ideje nikako ne mogu da idu zajedno. Ideja o večnom Sinu je kontradiktorna sama sebi, stoga, mora važiti da je Isus nastao.“ Dž. M. Stifenson, Pomirenje, (objavila kancelarija Adventistički Predgled 1854.) str. 128-129.   

“Nigde u Pismu ne piše da je Isus stvoreno biće, ali s druge strane, jasno piše da je On jedinorodni Sin Božji. (Pogledajte primedbu na stih Otkriv. 3:14, gde je pokazano da Isus nije stvoreno Biće).Kao Sin, Isus ne može biti ko-večan sa Ocem. Početak Njegovog postojanja, kao jedinorodnog od Oca, predhodi čitavom planu stvaranja. Za vreme stvaranja, Isus je takođe stvarao zajedno sa Bogom. (Jovan. jev. 1:3, Jevrejima 1:2) Zar Otac nije mogao da naredi da se takvo jedno Biće poštuje, podjednako kao što se i Otac poštuje, bez da to bude idolopoklonstvo?

“Ova svedočanstva govore da se Isus podjednako poštuje kao i Otac, ali ona ne dokazuju da je On postojao i pre. “ Urija Smit, Danilo i Otkrivenje, 1897. str. 430.

“A ti, Vitlejeme Efrato, ako i jesi najmanji među tisućama Judinijem, iz tebe će Mi izaći koji će biti Gospodar u Izrailju, kojemu su izlasci od početka, od vječnijeh vremena.” Mihej 5:2, margine. Postoji momenat kada je Isus rođen, iznedren, izašao iz Boga, iz nedara Očevih. (Jovan 8:42, 1:18), ali taj momenat je bilo tako davno u večnosti, u beskonačnosti, da za ograničeno ljudsko shvatanje to je kao da početak ni ne postoji.” Dž. Vagoner, Isus i Njegova pravednost, 1890. str. 21-22.

Vidimo da su se pioniri borili sa naizgled kontradiktornostima između večan i rođen Sin. Stifenson kaže da je to kontradiktornost i zaključuje da Isus mora imati Svoj početak. Urija Smit zaključuje da Isus nema ko – večno postojanje kao Otac, ali da je On jednak sa Ocem, zbog toga što je Otac tako zapovedio. Ja bi se složio da je Otac dao Sinu da bude jednak sa Njim, ali zaključak da Isus nije zaista postojao oduvek je u suprotnosti sa onim što je nadahnuto pero napisalo. Vidite da se i Vagoner borio sa ovim pojmovima, ali vidite da su za njega vreme i večnost ravnopravne kategorije, za njega linija vremena (horizontalna linija na slici teče i u večnosti ). On piše:  “taj momenat je bilo tako davno u večnosti, u beskonačnosti…” – ovo je izvrtanje reči večan ili Olam u Bibliji. Kategorije vreme i večnost nisu ravnopravne, ta linija se ne može povući i u večnost, ovo je misterija. Vagoner želi da kaže “skoro da je bez početka“, ali to znači da on ipak kaže sa je Isus imao početak, a to onda daje utisak kao da nije večan, kao da nije oduvek postojao. Kao da je napisao “skoro da jeste, ali nije“.

Ovakav način izražavanja koji se odnosi na vreme, ni na koji način nije umanjio shvatanje pionira da je Isus božanstvo, ali je ipak dopustio potencijalna pogrešna tumačenja zbog načina kako su koristili pojam vreme.

Ali šta Elen Vajt piše o večnom Sinu?

“Hristos je prapostojeći, samopostojeći Božji Sin... Kada govori o Svojoj preegzitenciji, Hristos vraća naše misli unazad kroz beskrajna razdoblja. On nas uverava da nikada nije postojalo vreme kada On nije bio u tesnoj zajednici  sa večnim Bogom.“ Znaci vremena 29. august 1900, Evangelizam str. org. 615.

“Reč je postojala kao božansko Biće, kao večni Sin Božji, u jedinstvu i kao jedno sa Ocem. Od večnih vremena On je bio Posrednik saveza, Onaj u kome bi svi narodi, bilo Jevreji, bilo neznabošci, kad bi Ga prihvatili, bili blagosloveni. Reč je bila sa Bogom, Reč je bila Bog. Pre nego što su ljudi i anđeli bili stvoreni, Reč je bila sa Bogom, Reč je bila Bog.“ Pregled i glasnik, 5. april 1906.

Elen Vajt nema problem da napiše za Isusa da je večan, oduvek postojao, ali je pažljiva da osigura da se u takvoj rečenici vreme ne spomene, ne možemo shvatiti, ne možemo se izraziti našim rečnikom, kada se desilo rođenje.  Kada su se Otac i Sin pojavili ispred zavese večnosti, kada je vreme počelo, možemo biti sigurni da nikada nije postojalo vreme kada On nije bio u tesnoj zajednici  sa večnim Bogom. Veza između Oca i Sina je starija od početka vremena. Kao što sam i rekao u mom predhodnom članku, ako bi hteli ovu vezu koja postoji između Oca i Sina smestiti u ljudski vremenski kontekst, to bi značilo nametati ljudske definicije vremena Bogu koji je vreme stvorio. Raditi ovo je ludost.

Pogledajte donju sliku, 4. sliku. U ovom domenu - večnost ne postoji napred ili nazad, nema pravca, jer večnost nije vreme (večnost  vreme). Može važiti da je Isus rođen u večnosti (levi domen), bez ijednog razloga za cepidlačenja da li je On večan. Ako bi ljudi prestali da mudruju o nečemu o čemu ništa ne znamo, onda ova tema bila lako razumljiva. Sin Božji je sve nasledio od Svoga Oca, a ipak je večan, postoji oduvek. Za one koji su voljni da ostanu unutar poznatih granica kada je reč o pojmu vreme, u ovoj izjavi ne postoji nikakva kontradiktornost.  

Neki pioniri nisu uspeli da to urade i razumljivo je zašto je naša crkva počela da postavlja pitanja u vezi toga kakav su pioniri imali stav o ovoj temi. Moje mišljenje je sledeće: da pioniri nisu “dirali“ misteriju  večnosti, da su ostali unutar granica onoga što je konačno, oni bi nam ostavili nasledstvo koje bi pomoglo da se spreči današnja situaciju: mi sada stavljamo razne reči na dva kraja klackalice i klackamo se – s jedne strane, od pojma Jedinorodni Sin smo napravili misteriju, sdruge strane, beskonačnost pokušavamo da uglavimo u ograničene, konačne, granice vremena.

Neki od pionira su posejali ovo seme, a mi sada žanjemo rod. Uzaludno je reći da se u potpunosti slažemo sa razmišljanjima pionirima.  Već sam i pre pisao sledeće: da su pioniri imali potpuno ispravnu sliku o identitetu Isusa,  poruka iz 1888. godine nam ne bi bila potrebna.  

Slažem se sa vođama i mnogim članovima adventističke crkve da naše razumevanje treba da raste, da pioniri nisu sve ispravno razumeli, ali rešenje nije u tome da se nagomilavaju stvari na jedan kraj klackalice, već je potrebna poniznost uma i da promenimo način razmišljanja. Tragedija ove situacije je da su vernici “primorani“ da veruju da Isus nije pravi Sin Božji.

Nedavno sam dobio email od jednog adventističkog propovednika, on mi je jasno napisao sledeće:

“Da je Isus Jahve je neizbežno učenje koje proizilazi iz Pisma, Adriane. Stoga ne možemo se zanositi sa ozbiljnom zabludom koju  ti preporučuješ da je Isus Jahvin Sin u bukvalnom smislu, da Ga je Jahve rodio u večnosti. On ne može biti sam sebi Sin. On ne može biti pravi Sin.“

U ovome vidimo istu nameru, večnost i vreme se stavljaju u ravnopravne kategorije (to je namera da se ona linija sa slike 3. produži u levo, iza tačke) i tako se uništava identitet Sina Božjeg.

S druge strane, imamo mnoge koji nastoje da prevagne ona druga strana klackalice, da se vrate verovanjima pionira, koristeći iste načine razmišljanja o pojmu vreme i zbog toga će Duh proroštva delovati kontadiktorno sam sebi.

Ja čvrsto verujem da je Isus pravi Sin Božji, ali takođe, isto tako verujem da je On večan, da postoji oduvek. Branim napore crkve u nastojanju da se udalji od zabluda u koje su verovali neki pioniri, ali apelujem da postoji bolji način kako da pravi Isusov identitet, identitet Sina Božjeg ostane očuvan.