Praznici

U 3.Mojsijevoj 23 poglavlju čitamo:

„Kaži sinovima Izrailjevim, i reci im: Praznici Gospodnji, koje ćete zvati sveti sabori, ovo su praznici moji.” (3.Mojsijeva 23:2)

Koji je prvi praznik koji je spomenut? Subota!

„Šest dana radi, a sedmi je dan – Subota za počivanje...“ (3.Mojsijeva 23:3)

Dakle, Subota je – praznik. Mi svetkujemo praznik Subotu, iako ne idemo u Jerusalim, ne prinosimo životinjske žrtve, nemamo sveštenika, itd.

3.Mojsijeva 23 poglavlje nastavlja da govori i o drugim praznicima. Zašto ne bismo i njih svetkovali?

Ljudi kažu da je to iz razloga što su godišnji praznici pripadali ceremonijalnom zakonu. Subota je deo Deset zapovesti, dok ostali praznici to nisu. Međutim, poštujemo li mi ono što se nalazilo u Mojsijevom zakonu (koji je Mojsiju dat od Hrista lično)? Da! Sam Isus je rekao : „...ljubi bližnjega  svojega kao samoga sebe...“ (3.Mojsijeva 19 poglavlje) kao i „...ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim (5.Mojsijeva 6 poglavlje), i sve se to nalazi u Zakonu Mojsija a ne u Deset Zapovesti.

Osim toga, mi poštujemo zakone o zdravlju ali i desetak, koji se nalaze u Knjizi Zakona. Da li se Knjiga Zakona nalazila na Svetom mestu? Da, ležala je odmah pored Kovčega Zaveta (5.Mojsijeva 31:26), pored Deset zapovesti, isto onako kao što Isus sedi sa desne strane Oca! Isto kao što je Hristos došao da uzvisi i učini jasnim zakon, tako je i dopunski zakon, dat preko Mojsija, tu da bi objasnio zakon Božji:

„Bog nije bio ograničen time što im je dao zapovesti Dekaloga. Narod je pokazao da ga je tako lako smetnuti sa puta, i stoga On nije ostavio nijedna vrata iskušenja nezaštićenima. Mojsiju je bilo zapovedjeno da napiše šta Bog očekuje - uredbe i zakone, koji će detaljnije ukazivati na ono što treba činiti. Ti ukazatelji, koji su se ticali obaveze naroda po pitanju odnosa prema Bogu, jedan prema drugome i prema strancima, nisu bili ništa drugo do sami principi Deset zapovesti, jasnije izloženi na poseban način, tako da niko nije mogao da pogreši. Oni su bili postavljeni da čuvaju svetost Deset zapovesti, ugraviranih na kamenim pločama. (Elen Vajt, Patrijarsi i proroci, 364.1)

„Uputstva data Mojsiju za drevni Izrailj, sa njihovim jasnim i oštrim okvirima, dužni su da se proučavaju i poštuju i danas u narodu Božjem. Bog želi da Njegov narod proučava te lekcije, a ne da ide za svojim sopstvenim sudovima, gradeći svoje lične planove.“ (Pismo, 259, 1903)

Mi ćemo svetkovati Mladine i na nebu (vreme kada se na nebu vidi rastući srp meseca, označavajući novi mesec).

„I biće tako, da će od Mladine do Mladine, i od Subote do Subote, dolaziti svako telo da se pokloni preda Mnom, kaže Gospod.“ (Isaija 66:23)

Mesec postaje „taman" 1-3 dana, simbolišući Isusa u grobu,a zatim se ponovo pojavljuje simbolišući vaskrsenje.

Apostol Pavle je svetkovao Pashu i tome je učio i neznabožce, obraćene u Filibi:

„U Filibi se Pavle zadržao kako bi proslavio Pashu. Samo je Luka ostao sa njim, dok je ostatak društva pošao u Troadu, gde će ga sačekati. Filibljani su bili medju najljubaznijim i najiskrenijim obraćenicima  apostola Pavla, i u periodu od osam dana, on je uživao u mirnom i srećnom društvu sa njima.“ (Elen Vajt, Dela Apostolska, 390.4)

U ranoj crkvi svi su proslavljali Pashu. I pitanje koje se tada nametalo nije bilo da li je treba svetkovati već KADA je treba svetkovati. Upravo je crkva u Rimu, koja je počela da ide u pravcu da upravlja drugim crkvama, promenila datum Pashe, zahtevajući da ona pada u nedelju i da se zove Vaskrs. A zatim su to iskoristili kako bi doveli do promene i Subote.

Pashu su svi smatrali HRIŠĆANSKOM:

Polikart: “Upravo iz tog razloga mi proslavljamo taj dan, ne menjajući ga, ne dodajemo niti oduzumamo, jer u Maloj Aziji spavaju velika svetla, koja će ustati u dan dolaska Gospodnjeg, kada On dodje sa slavom sa neba u pratnji svih svetih. Takav je bio Filip, i njegove dve ćerke , Jovan koji je ležao na Gospodnjim grudima...i Polikarp u Smirni, episkop i mučenik, i Fraseas, episkop i mučenik iz Jevmenije...takodje i Sagaris...Papirije...i Melito...svi oni slavili su 14-ti dan Pashe po Evandjelju, ne posustajući već poštujući pravila vere. I ja, Polikart, najmanji medju vama, živim po predanju mojih predaka, čiji sam učenik nekima od njih bio. Iz moje su loze njih sedam bili episkopi, ja sam osmi, i moji su preci oduvek svetkovali dan kada je narod uklanjao kvasac. Stoga braćo moja, ja, koji sam proživeo šezdeset i pet godina u Gospodu, i koji sam razgovarao sa braćom širom sveta, i koji sam proučio celo Sveto Pismo – ne bojim se pretnji, jer su rekli oni koji su bili veći od mene: “Bolje je biti poslušan Bogu nego li ljudima.” (Biblijski komentari ASD, tom 9, 362 str)

Postoji posebno vreme za bogosluženje, isto tako kao što postoji vreme za jelo ili za san. Tako imamo jutarnje i večernje bogosluženje, nedeljno, mesečno i godišnje bogosluženje.

Zašto vršimo bogosluženje u odredjeno vreme, onda kada Bog to zahteva od nas? Da li je to zato što verujemo da trebamo poštovati Njegove zakone kako bismo bili spaseni?  Da li smo spaseni time što svetkujemo Subotu?

Da li je Pavle učio neznabožce da svetkuju Pashu, samo zato jer je on bio farisej? Da li su ostali učenici praznovali Pashu i ostale praznike samo zato što su bili judejci? Ili postoji neka svrha kada su u pitanju praznici (i Subote) a koju mi propuštamo, koja je nagonila ranu crkvu da ih svetkuje “po Evandjelju"?

Pitanje praznika ide do same srži našeg svetkovanja Subote. Zašto mi inače svetkujemo Subotu? Da li zato da bismo umirili Boga da nas ne bi kaznio ukoliko je ne bi svetkovali? Da li je Subota teret za nas? U tom slučaju nam definitivno ne treba još praznika!

Šta Subotu čini svetom? Šta sve čini svetim? Duh Božji je taj koji sve čini svetim. Subota je sveta jer je u njoj više Svetoga Duha nego u ostalim danima; to je razlog što je ona svetija. Isti princip je i sa ostalim praznicima. To je vreme koje je Bog odredio kako bi ga proveo sa nama. Mi se molimo za pozni dažd, za veliku količinu Svetoga Duha, a to vreme je tu pred nama – u odredjeno za to vreme.

“Pokajte se dakle i obratite se da se očiste gresi vaši i da dodju vremena odmaranja od lica Gospodnjega.” (Dela 3:19)

“Zato da praznujemo ne u starom kvascu, ni u kvascu pakosti i lukavstva, nego u presnom hlebu čistote i istine.” (1.Korinćanima 5:8)

Postavlja se pitanje: kako slavimo praznik? A kako slavimo Subotu? Ako tu ima više Duha, šta smo dužni da radimo? Šta je radio Isus? Vidimo da je većina čuda učinjena Subotom i za vreme praznika. Iz tog razloga, ja bih predložio da se praznici koriste za:

širenje evandjelja, jer će prisustvo više Duha učiniti da ono bude bolje primljeno, zatim za molitvu, čitanje Pisma, druženje, bogosluženja, pevanje pesama, svedočenja, traženje mudrosti za pitanja koja nam nisu jasna, pomaganje siromašnima i molitvu za njih, pisanje, snimanje propovedi, itd.

Postoje li neke druge prednosti držanja praznika? Postoji li korist od držanja zakona o zdravlju? Da, naravno!

Lično smatram da držanje Božjih zakona donosi velike koristi:

“I reče: Ako pažljivo budeš slušao glas Gospoda Boga tvojega, i budeš činio ono što je ugodno u Njegovim očima, i budeš poslušan zapovestima Njegovim, i ako budeš držao sve naredbe Njegove, neću na tebe pustiti nijednu od bolesti koje sam pustio na Egipat, jer sam ja Gospod koji te isceljuje.” (2.Mojsijeva 15:26)

“Poštujte dakle, uredbe i zakone Moje, ko ih drži živ će biti kroz njih; Ja sam Gospod.” (3.Mojsijeva 18:5)

“Poštujte dakle, sve uredbe i zapovesti Moje i držite ih, da vas ne bi izbljuvala zemlja u koju vas vodim da živite.” (3.Mojsijeva 20:22)

“Poštujte dakle, sve uredbe Moje i držite zakone Moje, i vršite ih, i živećete u zemlji bez straha.” (3.Mojsijeva 25:18)

Kada držimo praznike mi Bogu dozvoljavamo da nas zaštiti u većoj meri. On nas štiti od opadanja đavola da smo kršioci zakona, koji ne želimo ništa zajedničko sa Bogom. Svi mi živimo u zemljama gde ljudi puno greše a taj greh utiče na zemlju (na primer trnje koje se pojavilo kada je Adam sagrešio, 3.Mojsijeva 18 gde seksualni greh tera zemlju da nas izbljuje, razvrat čoveka koji je izazvao potop, itd.). Naše držanje ustava i zakona donosi mir zemlji. Držeći praznike, mi praktično blagosiljamo ljude oko nas.

Da su egipćani dozvolili izrailjcima da praznuju svoje praznike, to bi ih zaštitilo od zala koji su se nadvili nad njima radi njihovih greha.

Posle toga, Mojsije i Aron su otišli kod Faraona i rekli mu:

“Tako kaže Gospod Bog Izrailjev: pusti narod Moj, da Mi praznuju praznik u pustinji.” (2.Mojsijeva 5:1)

Kao zaključak, želeo bih da kažem da ako mislite da naš svet oseća glad za Božjim duhom, ako vi lično osećate da ste siromašni duhom, ako osećate potrebu da pobedite greh, ako vam treba više razumevanja, više hrabrosti, više ploda duha, više sile u molitvi, itd. – sve to možete naći u praznicima.

Hajde da prihvatimo praznike, u saglasnosti sa jevrejskim Karaite kalendarom koji su koristili pioniri adventizma da bi došli do 22.oktobra 1844 godine – Dan očišćenja te godine. “Ponoćni poklič” došao je preko Samuela Snoua da se dodje do tog datuma, a Elen Vajt je potvrdila da je to ono što će osvetliti put u grad. (1.SM 62.1)

“Tokom ovih godišnjih praznika srca su starih i mladih bila ohrabrena službom Bogu, a druženjem s ljudima iz različitih dijelova zemlje jačala se njihova veza s Bogom i međusobno. Dobro  bi  bilo  i  za  današnji  Božji  narod  da  drži  Praznik  sjenica,  radosno  sjećanje  na  Božje blagoslove prema njima.  Kao što su Izraelova djeca proslavljala izbavljenje koje je Bog učinio za  njihove  očeve  i  što  ih  je  sačuvao  tokom  putovanja  iz  Egipta, tako  bismo  se  i  mi  sa zahvalnošću trebali prisjetiti različitih načina koje je On našao da nas izvede iz ovoga svijeta, iz tame grijeha u dragocjenu svjetlost svoje milosti i istine. 

Onima koji su živjeli dalje od Svetilišta trebalo je više od mjesec dana svake godine da bi  sudjelovali  na  godišnjim  praznicima.  Ovaj  primjer  predanja  Bogu  treba  naglasiti  važnost bogosluženja i nužnosti pokoravanja naših sebičnih, svjetovnih interesa duhovnim i vječnim interesima.  Mi  gubimo  kad  zanemarujemo  prednosti  zajedničkog  druženja  da  bismo  se međusobno ojačali i ohrabrili u službi Bogu. Istine njegove Riječi gube svoju živost i važnost u našim  umovima.  Sveti  uticaj  prestaje  prosvjetljavati  i  poticati  naša  srca  i  mi  duhovno odumiremo. U  našem  druženju  kao  hrišćani mi mnogo  gubimo  zbog  nedostatka  saosjećanja jednih prema drugima. Onaj koji se zatvara u sebe ne ispunjava dužnost koju je Bog odredio. Svi smo mi djeca našeg Oca čija sreća zavisi jedno o drugom. Na nas polažu pravo i Bog i ljudi. Ispravno  odgajanje  društvenih  elemenata  naše  prirode  stvara  naklonost  među  ljudima  i donosi nam sreću u našim naporima da blagoslovimo druge.” (Patrijarsi i proroci, 540)

Hajde da praznujemo praznike; I hajde da se ne ustručavamo da to radimo u vreme kada nas Bog poziva na to.