Maranatha Media: Serbian

Zvuk trube za praznike sedmog meseca,praznici i COVID iskušenje, i veza sa 1888-om godinom

Objavljeno Sep 13, 2021 napisao Danutasn Brown u Božanski obrazac
14 Broj pregleda

Danas je Praznik Truba, Mladina sedmog meseca u prazničnom kalendaru Tore (koji počinje u martu sa praznikom Pashe). Zvuk trube je tu da bi podsetio narod da je ovo najvažniji mesec u godini.

Gospod je Mojsiju rekao: “Daj narodu Izrailja sledeća uputstva: U prvi dan sedmoga meseca neka vam bude potpuni odmor, spomen trubni, sabor sveti. U taj dan ne radite nikakvoga posla već prinesite posebne darove Gospodu.” (3.Mojsijeva 23:23-25)

Za deset dana nakon Praznika Truba, nastupiće Dan Očišćenja a zatim i praznik Senica. Nakon toga, proći će cela jedna godina dok ponovo ne nastupi još jedna godišnja Subota. Ubedjen sam da prema ovome treba da se ophodimo sa puno ozbiljnosti. Dužni smo da koristimo ovo vreme kako bismo se približili Bogu i On će se tada približiti k nama. Bog želi da svetkujemo vremena koja je On uspostavio kako bi nas mogao zaštititi od bolesti i ratova. Primetite princip i obećanja u sledećim tekstovima Pisma: 

“Tada Mojsije i Aron odoše caru Egipatskom i rekoše mu: Gospod Bog Izrailjev kaže - pusti narod moj da proslavi praznik u pustinji Meni u čast. A faraon odgovori i reče: Ko je Gospod da Ga slušam i pustim Izrailja? Ja Ga ne poznajem i neću pustiti Izrailja. A Mojsije i Aron odgovoriše: Bog jevreja nama se otkrio. Dozvoli nam da odemo tri dana u pustinju da prinesemo žrtve Gospodu Bogu svojemu da ne pošalje na nas pomor ili mač.” (2.Mojsijeva 5:1-3)

Faraon ovde predstavlja samog sotonu. On ne želi da nas pusti iz sistema kontrole, koji je sam uspostavio kroz krizu COVID-a. On ne želi da postoji nikakva mogućnost putovanja kroz koje bi evandjelje moglo biti odneseno u svet. On ne želi da se ljudi okupljaju i ne želi da proslavljaju našeg nebeskog Oca. On ne želi nikakve dijaloge koji bi bili ispunjeni duhom, o različitim temama, a sve to kako bi njegov zao, gnevan i samopravedan duh mogao da i dalje obitava medju nama. Narod je već uzavreo i kipi na sve strane, i s obzirom da sve više ljudi poprima njegov duh, sotona zahteva da mu se dozvoli da upravlja ljudima onako kako on to želi. 

“Tada videh četiri andjela koji stajahu na četiri ugla zemaljska i koji drže četiri vetra da ne duvaju ni na zemlju, ni na more, niti na bilo kakvo drvo. I videh drugog andjela koji je dolazio sa istoka i koji je nosio pečat Boga živoga. I povika drugoj četvorici andjela, kojima je bila dana vlast da nanesu štetu zemlji i moru - Stanite! Ne dirajte ni zemlju, ni more, niti drveta dok ne stavim pečat na čela slugama Božjim.” (Otkrivenje 7:1-3)

Ovde postoji jedna interesantna paralela koju bi trebalo da primetimo. 1889 -te godine, samo godinu dana posle odbacivanja vesti iz 1888 -e godine od strane crkve, dogodila se velika epidemija koja je neverovatno podsećala na korona virus - poznatog kao Azijski grip. Ovo je bila jedna od najsmrtonosnijih pandemija u ljudskoj istoriji. Nju zovu još i pandemija 1889-1890 godine, medjutim ona je trajala narednih sedam godina. Moje mišljenje je da u zavisnosti od toga kako mi odreagujemo na ovu krizu, zavisiće i to koliko će teške biti narednih nekoliko godina.

“Po celom Novom Južnom Velsu nalazili smo se u situaciji da se susretnemo i prodjemo kroz epidemiju gripa. Skoro svaka porodica bila je zaražena i u gradovima i u selima. Neki od njih su još uvek veoma teško bolesni. Njihovi životi vise o koncu. Mi se molimo za njih, pomažemo finansijski koliko god možemo i čekamo da vidimo rezultate. Kada se pacijenti nalaze pod brigom lekara, mi veoma malo možemo učiniti u procesu lečenja, jer ukoliko bi nešto krenulo loše - mi bismo bili okrivljeni. Prošle nedelje, u jednom danu bilo je čak jedanaest sahrana. Oni koji jedu mesnu hranu oporavljaju se mnogo teže od onih koji meso ne jedu. Deca ne stradaju toliko koliko odrasli i stariji ljudi. Ja sam i sama bila teško bolesna i nisam mogla da posećujem skupove četiri sedmice ali se nisam predavala kako ne bi pala u krevet. Pisala sam svakoga dana iako sam imala jak kašalj, kijavicu i iako mi je tekla krv iz nosa. Brat Ruso je takodje bio bolestan a i brat Kolkrod je nekoliko sedmica bio prikovan za svoj krevet.

Gotovo svi oko nas stradaju i bolesni su ali sam ja zahvalna Gospodu što se oporavljam i što se hrabro držim u Gospodu. Učinićemo sve što možemo u ime Gospodnje. Puna sam zahvalnosti Gospodu za to što ne moram samo bespomoćno da stojim, molim se i posmatram svoju braću i sestre u teškom i siromašnom stanju bez odeće i hrane. Ne moram samo da govorim: “Ugrejte se i obucite se” a da pri tom ništa ne uradim da im olakšam nevolju. Na sebi sam iskusila istinu da je “blaženije davati nego li primati” (Dela Apostolska 20:35). Narod Božji je izložen iskušenjima i neka Gospod pomogne da mogu da im pomognem da prodju kroz sva iskušenja koja su oni dužni podneti radi istine, i da se na taj način možemo približiti Isusu još više nego ikada ranije. (Pismo 30, 1894)

Odbacivanje 1888-e godine od strane adventizma bilo je takodje i odbacivanje Praznika (pogledati “Ceremonijalna razvojna linija”, “Stajati pored medjaša”, itd.). Sećam se kako sam čitao knjigu “Diamondola”, biografiju jedne mlade žene koja je bila grčki pravoslavac a zatim postala prevodilac i veliki radnik za crkvu za vreme osnivanja crkve Adventista sedmog dana u Turskoj. Bila je to neverovatna priča o hrabrosti, ali u isto vreme pokrivena velom tame jer je iz svoje crkve prognala vesnike koji su došli sa željom da joj govore o Praznicima. Kakva tragedija! Sve se to dešavalo 1890-ih godina u Turskoj, gde u to vreme skoro da i nije bilo protestantizma, niti adventista sedmoga dana - a vest o Praznicima je ipak došla do njih. Pitam se - u koliko još mesta se desilo ovako nešto? Koliko često su se ovakvi slučaji dogadjali za poslednjih sto godina? Postoje izveštaji o mnogima koji su sledili logiku Džonsa i Vagonera prihvatajući odredjena vremena kao blagoslove od Boga, a koji su za to su bili proterani iz svojih crkava. 

U vreme izlaska Izrailjaca iz Egipta, faraon im nije dozvolio da idu na službu svome Bogu - ali u naše vreme mi još uvek to možemo da činimo. “Narod Božji je izložen iskušenjima i probi” - pisala je Elen Vajt u to vreme kada je vladala strašna bolest (1890-ih). Možemo samo da pretpostavimo koliko je Eleni Vajt bilo teško kada je shvatila da su sve te teškoće došle na njih zbog odbacivanja 1888-e godine. A mi se, kao i ona, nadamo da će nas sve ove teškoće naučiti da pomažemo jedni drugima, i da će nas naučiti da “budemo bliže Hristu nego ikada do sada”.

Ukoliko se budemo ozbiljno odnosili prema širenju evandjelja narodima oko sebe, iskreno ih učeći principima Božje blagodati i tome kako On ceni slobodu savesti - Bog će zadržati četiri vetra iz Otkrivenja 7-og poglavlja. Ukoliko budemo držali Praznike, sećajući se Njega u vremenima koja je On ustanovio, čak i ako budemo sami - Bog će nam darovati pobede. Ja vrlo dobro znam kako izgleda svetkovati praznike sam u zemlji gde nema još onih koji drže praznike. Ali uvek možemo da se molimo u to vreme. Možemo da komuniciramo sa našom braćom i sestrama po celom svetu preko pisama i telefonskih poziva. Možemo da razgovaramo sa našim sugradjanima hrišćanima, i sa njima kroz razgovor otkrivati principe Božjeg karaktera, čak iako oni nemaju poznanje istine koje mi imamo. Mi možemo vreme Praznika provoditi u pisanju svojih svedočanstava na slavu Bogu. Hajde da verujemo da u praznicima ima blagoslova čak iako ih nikada ranije nismo slavili i čak iako smo sami u tome. 

Ono što je najvažnije jeste da se tih posebnih vremena sećamo i da znamo za njih. Nekako je suviše lako zaboraviti na to ukoliko se usredsredimo na svoje ropstvo (kao stari Izrailj u 2.Mojsijevoj 6:9).  To andjele dovodi do stanja u kome plaču: zašto, o zašto narod Božji dopušta da ta vremena prolaze pored njih, a imaju toliko znanja o zakonu Božjem, blagosti Njegovog karaktera i izlivanju Njegovog Duha, kao da im to ništa ne znači dok u isto vreme naš Spasitelj strada u Svojim naporima da nam se približi? Kao što zemljoradnik zna kada nastupa sezonska kiša, tako smo i mi dužni znati kada dolazi duhovna kiša, i trebamo dozvoliti tom vremenu, koje ćemo provesti sa Bogom, da u nama proizvede plodove dobrih dela.

“Držite Subote Moje (Sabbat) i svetinju Moju poštujte: Ja sam Gospod. Ako uživite po Mojim uredbama i zapovesti Moje uzdržite i uščinite, davaću vam dažd na vreme…drveta će davati svoje plodove…ješćete hleb svoj do sitosti i živećete u zemlji svojoj bez straha. Jer ću dati mir zemlji, te ćete spavati a neće biti nikoga da vas plaši; učiniću, te će nestati zle zvijeri iz zemlje, i mač neće prolaziti preko vaše zemlje. Nego ćete tjerati neprijatelje svoje, i padaće pred vama od mača. Vas će petorica tjerati stotinu, a vas stotina tjeraće deset tisuća…” (3.Mojsijeva 26:2-8)

Čini li nam se naš glas malenim? Da li pomišljamo da naša poruka ne može da se probije kroz ovaj svet gde interesi čoveka lutaju to na jednu - to na drugu stranu? Kako naša vest koju delimo može da prevazidje teologije svih moćnih učitelja i učenja u svetu? Pogledajte šta Pismo kaže: “…vas pet će goniti stotinu, a vas stotinu teraće u beg deset hiljada njih…”  Iako nas je malo, uzimajući u obzir ono što nam Gospod kaže - nas pet mogu da se nadmeću sa njih stotinu. Ovo je 20 puta više!  A pogledajte samo sa kakvom silom raspolažemo, kada se veći broj ljudi okupi zajedno da učestvuje u hrišćanskom boju - proučavanju, molitvi, pokajanju, strpljenju i proslavljanju - “njih stotinu nateraće u beg deset hiljada” - to je čak 100 puta više! 

“Postaviću medju vama skiniju Moju, i duša Moja neće se odvratiti od vas. Hodaću medju vama i biću vaš Bog i vi ćete biti Moj narod.” (3.Mojsijeva 26:11)

Jerusalim je pao pod naletom Vavilona jer nisu svetkovali Subote Gospodnje. Kao i u njihovo vreme, zemlja danas pada pod uticajem težine greha. Hajde da budemo so zemlji i svetlost svetu, čineći ono na šta nas je Bog pozvao u svetlosti Novog Saveza, umesto da lutamo u tami, pokušavajući da pronadjemo svoju sopstvenu so, kako bismo solili zemlju i svoje sopstveno svetlo kako bismo obasjali ovaj svet. Hajde da učimo od naših predaka. Ljudskom rodu je trebalo 2520 godina da se vrati onom trenutku kada ponovo otkriva šta je Bog obećao da će učiniti za nas. Hajde da se uhvatimo za ta obecanja.

“A zato ni onda kad budu u zemlji neprijatelja svojih neću ih povrći niti ću tako omrznuti na njih da ih potrem i raskinem zavjet svoj s njima; jer sam ja Gospod Bog njihov. Nego ću se njih radi opomenuti zavjeta sa starima njihovijem, koje izvedoh iz zemlje Misirske narodima na vidiku da im budem Bog, ja Gospod. Ovo su uredbe i sudovi i zakoni, koje postavi Gospod između sebe i sinova Izrailjevih na gori Sinajskoj preko Mojsija.” (3.Mojsijeva 26:44-46)

“I tvoji će sazidati stare pustoline, i podignućeš temelje koji će stajati od koljena do koljena, i prozvaćeš se: koji sazida razvaline i opravi putove za naselje.” (Isaija 58:12)